Videla žaba gde se konji kuju
Videla žaba gde se konji kuju
Tvrdo sam rešio da ovaj lap top pokušam da iskoristim na nadam se pametniji način od dangubljenja na sajtovima grupne terapije i on line igara. Nekada, devedesetih, a tik pred bombardovanje, sam oca ubedio da mi kupi kompjuter i za to izdvoji čitavo bogatstvo od 1900 maraka služeći se proverenim studentskim fazonom da ću srednjoškolcima raditi maturske a studentima diplomske pa ću, a zbog čega moram imati i štampač, izrabljivanjem nemajućih povratiti uloženi nivac. Posle njegove smrti koja se desila nepunu godinu posle toga, dugo sam se patio pukušavajući da tu prevaru isteram iz misli. Neuspešno.
Kako sam studije počeo u jednom milenijumu a završio ga u drugom, a to nije bilo od recimo 1998 do 2001 nego od 1995 do 2005, nabutao u guzicu deset godina radnog staža, jednu bivšu ženu i jedno dete, 4 poslodavca i 2 polne bolesti, mislim da je pravo vreme da se dug vrati a prevara ispravi.
Kao i svaki drugi prenaglašeno nadobudni početnik, samouvereno smatram da su gorenavedene brojke apsolutno dovoljne za čvrsto uverenje, da, eto baš ja imam nešto pametno i novo da kažem. Kad se tome doda i fakat da ovo dvomilenijumsko studiranje bejaše neka lingvistika i književnost, te da tu i tamo poznajem teoriju književnosti i živim u dubokom uverenju da su poznavanje odnosa uvod-razrada-zaključak od presudnog značaja za uspeh, iha, di će kraj da mi bude.
Kaki Umberto Eko i Milorad Pavić! Koga bre to uopšte interesuje, i, mislim da je baš sad pravo vreme da se prisetim onoga što je moj profesor sociologije voleo da pominje do iznemoglosti: Čemu pesnici u oskudno vreme? Majke mu ga, pa zar kriza baš svega a najviše morala nije micelijum za ovake skribomane. Nesmem da zaboravim da se upravo sada, posle prve napisane strane, brže bolje daje zadatak voljenoj osobi da da svoje mišljenje. Tako. Pravi početak. Pucka.
Ipak moram da priznam da mi malo više od njenog odobravalnja moje „britke, novinarske“ poetike, odgovara matematika. Matematika koju uparavo sračunah a na primeru đenskog bestselera, pravog predstavnika rozih knjiga u nas, „Ostavljena labudica“, koji na slučajno izabranoj strani ima baš toliko reči kao ja na svojoj prvoj. Brže bolje sprovedeno istraživanje moje motivacije mi govori da neće biti baš toliki problem i da ću izdržati, ček da vidim koliko strana,...., da, kao što sam i pretpostavio, tačno 200. Mada, vidjao sam ja roze knjige i sa manje strana.
Znam, pravi umetnici urade ono što su naumuli, ne objašnjavaju šta žele da urade u svojoj nesigurnosti da ih možda neko i ne shvati. Opet lažem. Pardon, biće dosta laganja opisano ali majke mi ovo je tek prva laž. Ono što me iskreno muči i oduvek me mučilo u prethodnim pokušajima je to da ne odustanete na drugoj strani. A ovo je upravo druga strana ili ču se potruditi kod izdavača da bude druga, ako uopšte i nadjem izdavača. Dilema je da li biti kul i cepati svojim putem ili se lepo i prostodušno otvoriti, pokazati šta planiraš odma na početku pa kako mu bude. Da li da mrsomudim i zbunjujem proitivnika tj čitaoca ili da krenem otvoreno, nekad i djonom? Da objašnjavam sve do kraja i uprošćavam stvari i da se na taj način svidim i rokerima i folkerima i onoj i onoj Srbiji, i njima i nama, i urbanima i ruralnima,..... ili da ostavim čitaocu da istražuje i sam doživljava. O kako sam se ja trudio da svoj život beskompromisno živim i da u malom svetu kome pripadam izmislim beskompromisnost i glamur koga nije bilo. Koliko sam puta pokušavao da ljudima koji me okružuju ostavim nešto što trebaju da sami shvate i spoznaju me kako žele. Zajebo sam se svaki put.
Baš ta dilema je u ostatku ovog spisa. Dilema koju nisam hteo da abortiram ovog puta. Dilema koju nisam rešio.
